Парохија маглајска основана је рјешењем Митрополије у Сарајеву 1883. г. И сачињавала су је села: Крсно Поље, Брусница, Раковица, Пакленица доња, Рјечица и варош Маглај. Парохију је први служио прота Серафим Марковић из Возуће. Године 1886. село Раковац је враћено парохији Раковац, а маглајској су припојена села Стражевица, Осојница, Трбук и Горња Пакленица од парохије цочковачке чији је парох Захарије Поповић умро те године. Тада су припала овој парохији и села на лијевој страни Босне: Ошве, Радојчић и Чусто брдо као и Долац чак код Завидовића на десној страни ријеке. Те године парохија је имала 386 кућа са 2922 душе, и то: Маглај 23 дома са 176 душа, Крсно Поље 16 кућа са 136 душа; Брусница 35 кућа са 206 душа; Д. Пакленица 48 кућа са 344 душе; Рјечица 25 домова са 195 душа; Г. Пакленица 61 кућа са 513 душа; Осојница 39 кућа са 288 душа, Стрежевица 76 кућа са 539 душа; Трбук 9 кућа са 66 душа, Долац 27 домова са 222 душа, Ошве, Радојчић и Чусто Брдо 27 кућа са 237 душа. Нормалан живот уопште, па и природан прираштај становништва били су знатно поремећени Првим свјетским ратом, па је интересантна и посљератна статистика.

Године 1921. парохија је имала 652 дома са 3869 душа. Рођених у 1921. г. Било је 209, венчаних 39 и умрлих 117. Парохија је остала у обовм саставу све до данас (1958. г.) само је село Долац 1931. године одузето и припојено парохији раковачкој. Пароху у Возуćој, касније маглајском, Серафиму Марковићу митрополит сарајевски Сава Косановић наређује 1881. г. Да испита тужбу против свештеника Бољанићког из чега је јасно да је он био срески протопрезвитер „надзиратељ“. Као ткакав постављен је 25. маја 1882. за члана регрутне комисије. Исте године митрополит наређује  свему свештенству „нека народу проповједају и толкују слово Божје и истине еванђелске, а сваком приликом нека их одвраћају да не вјерују у којекаква гатања и сујевјерја, чиме се име Божје, његова свемогућност и његов премудри примисао омаловажава и бесчасти.“ Прије оснивања парохије поједина села су припадала разним околним свештеницима у Пакленици, Бољанићу, Мичијевићима, Буковици, Раковцу итд. Тако, парох Захарије Поповић у своме „исказу“ датом протопрезвитерату маглајском 1883. г. каже да је рођен у селу Пакленици, котара маглајског, 1830. г., да је науке учио у Тешњу и Грачаници, да је произведен за ђакона и презвитера од Владике Игњатија и да служи село Пакленицу, да има 170 кућа са 1084 душе и да је са приходима задовољан. (каква дивна скромност!). Парох Ђорђије Поповић у свом исказу исте године пише да његову парохију сачињавају села Брусница, Смрдин, Бакотић и Крсно Поље. Он станује чак у Мичијевићима у властитој кући. Поп Петар Поповић који станује у властитој кући у Бољанићу пише те године да његову парохију сачињавају Бољанић, Текућица, Суво Поље и Пакленица. Ово наводимо да се види како су парохије биле незгодно формиране, неарондиране, тако да су свештеци морали прелазити преко туђих парохија да би дошли до својих. Митрополит Сава наредио је исте године – 1883. – да се воде матичне књиге вјенчаних, крштених и умрлих и да свештеници предају вјеронауку поред конфесионалних школа и у комуналним.

Црквена општина маглајска купила је матице 1883. г. а воде се редовно од 1887. г. Парох прота Серафим Марковић умро је 15. XI 1886. и рјешењем Конзисторије у Сарајеву од 27. новембра исте године постављен је за пароха маглајског и надзиратеља протопрезитерата Симо Бјелајац. Парохија у то вријеме није имала своју цркву. Према исказу најстаријих становника Маглаја Јосифа и Симе Симића који то вријеме лично памте Богослужења и обреди су вршени у једној соби у кући Стјепана Павловића која се налазила у „Спрској вароши“ на мјесту где је сада кућа Милана Пијуновића. Године 1890. Црквена општина је добила од Војне команде једну бараку, бившу болницу, у којој је вршено богослужење. Барака се налазила на мјесту гдје је сада кућа Јусуфа Карамехића. Муслиманима није било право што се ова барака користи као црква јер је звоник, тобож, подигнут на њиховом земљишту, па су пријетили да ће цркву демолирати. Због тога су Срби из Маглаја у смјенама по ноћи држали стражу код цркве. Звоно код ове провизорне цркве освећено је на Митровдан 1892. године. Пошто Војска није хтјела бараку Црквеној општини да прода нити да уступи даље на употребу, богомоља је из ње 1894. г. премјештена у једну кућу звану „ћелију“ која се налазила у дворишту садашње цркве. У кући је у једној половици становао црквењак Лазар Мишић из Бруснице, а у другој је вршено богослужење. Освећење ове за цркву адаптиране куће и уношење антиминца прослављено је свечано на Илиндан 1898. г. Овим импровизираним храмовима поклонила је Српска црквена општина из Суботице 1887. г. једно одјејаније и неке утвари, а цар Фрањо Јосиф I цјелокупно одјејање, чираке од месинга и утвари. Није познато поуздано како стоји ствар са богомољом у Маглају прије ових провизорних капела и „ћелија“ о којима је горе било говора. Свакако ће бити да су сва ова села припадала цркви манастира Озрена, куда би свештеници ових села одлазили о већим празницима и са тамошњим монасима вршили литургију и освећивали причешће и за своје парохије којим би посље, нарочито уз часни пост, причешћивали своје вјернике по приватним кућама. У народу постоји традиција да су овдје у средњем вијеку постојала два православна манастира: у Крсном Пољу и на Планама (данас предграђе Маглаја Чакаловац), које су Турци порушили одмах у почетку своје владавине Босном. Камен од ових цркава употребљен је, наводно, за градњу џамије у Маглају. У прилог овог предања ишло би то што се мјесто на коме је био манастир зове и данас „олтари“ и тако је тај локалитет уписан и у земљишним књигама. Недавно су ту изорани и остаци водовода тј.  цјеви од Боровог, лученог дрвета.

Затим, ту се налази и старо православно гробље које је давно напуштено јер је ово чисто муслимански заселак. Пред једном муслиманском кућом на том мјесту налазила се једна велика бијела плоча за коју се у народу живо вјеровало да је била пред манастирском црквом која се недалеко одатле налазила и коју су Турци, како рекох, порушили. По тој плочи и село је добило име „Бијела Плоча“ које и данас званично носи. Колико је у народу жива традиција о поријеклу те плоче свједочи најбоље то да је овдашњи српски народ захтијевао када је Босну окупирала Асутрија да се плоча пренесе у Маглај и стави пред стару цркву „ћелију“. Власти су пренос одобриле и плоча је свечано са црквеном литијом прењета у Маглај, али је том приликом пала с кола и пребила се. Данас се налази пред црквом маглајском. Крст на цркви манастира Св. Пантелејмона у Крсном Пољу видио се, веле, издалека, па је село на томе добило име. На црквишту се и данас одржава селска слава – молитва на дан Сб. Пантелејмона 9 аугуста. Писаних  извора за доказ овога предања нема. Чуо сам да се на једној црквеној књизи која се налази у неком бугарском манастиру налази запис да су књигу доњели калуђери из манастира Св. Пантелејмона у Босну који су бјежећи од Турака дошли у Бугарску. Данашња црква св. Пророка Илије подигнута је 1908/9 године иако је идеја и жеља о томе постојала много раније. „Од 1876.г. од како је Маглај почео уживати ту срећу да свештеник у њему сједи прихваћена је живо и жеља да се дође и до цркве, па ма да била и најскромнија. У Маглају је нужна црква и зато што у цјелом протопрезвитерату нема ни једне мирске цркве него само двије манастирске: Озрен и Возућа. Ради остварења ове потребе образован је привремени одбор ради прикупљања средстава и купљено је земљиште“ каже се у записнику сједнице држане у Маглају 25 марта 1890. год.  Под предсједништвом Симе Бјелајца. Да ли је шта средстава прикупљено до 1887. г. није познато, али те године инцијативу за градњу даје надлежни архијереј. „Народном збору одржаном 27. окт. 1887. прихваћена је препорука сарајевског митрополита Ђорђа Николајевића да се у Маглају гради црква, па је изабран и грађевински одбор: Станко Стригић,  из Горње Пакленице, Ристо Илкић из Маглаја, Лазо Васиљевић из Стрежнице, Петар Парчевић из Д. Пакленице, Тешан Митровић из Осојнице, и свештеник Симо Бјелајац“ стоји у једном записнику.

Године 1890. свештеник Бјелајац дао је књижице за прикупљање прилога околним свештеницима: Ђорђу Марјановићу у Порјечини, Васи Катанићу у Ступарима, Петру и Митру Софренићу у Бољанићу, а митрополит Ђорђе Николајевић упућује исте године окружницом сњедећи апел: „Житељи маглајске парохије ријешили су у Маглају саградити цркву. Но народ тај поред најбоље воље не може сам цркву подићи, те је, стога, пошао, дозволом Високе земаљске владе, Јово Јовановић да по Босни и Херцеговини скупи што добровољних прилога.“ Плац за градњу купљен је 1892. г. од Јеврејина Аврама Мусафије за 450 форинти, а касније  проширен куповином мањег комада од Атифа Хаџиавдића за 60 круна. Да је градња започета тек шеснаест година касније разлог је, поред недовољних средстава, и неповољно држање аустријских власти које су биле под утицајем маглајске „чаршије“. Свештеник Бјелајац пише о томе Црквеном суду у Сарајеву 18. VIII 1890. г.: „Од како сам дошао у Маглај промјенила су се три предстојника, а сваки од њих је једнако прави туркофил, а особито се опажа и избија на површину то њихово туркофилство у томе што никако не желе да буде српска црква у Маглају. Данашњем нашем предстојнику г. Јордану врло је повољна црква у Раковцу, те зато је Црквена општина раковачка, тако рећи, преко ноћи стекла дозволу за градњу. То се зато тако чини јер се црквом у близини Маглаја хоће да утуче црква у Маглају.“ Можда је градњу цркве отежало и одгодило и то што је 1907. г. купљена за парохијски дом једна приватна стара кућа чије је приземље било изидано од камена, а спрат од ђерпича и дрвета („риглванд“). За куповину и адаптацију ове куће додјелила је Епархија у Тузли помоћ од 1000 круна (Године 1923. спрат од дрвета је замјењен зидом од цигле нормалне дебљине). Повољније прилике настале су свакако за цркву у Босни и Херцеговини уопште, па и за градњу новог храма у Маглају, доношењем нове „Уредбе о управи црквених и школских послова спрско-православних епархија у БиХ“ која је ступила на снагу 18. VIII 1905. г. Завршни рад на прикупљању прилога предузет је у прољеће 1908. када је упућен апел свим црквеним општнама у Босни који су потписали веома агилни и честити свештеник Владимир Пејовић и перовођа Стеван Божановић.

Први су се одазвали прото грачанички са 32 круне, прото Павле Катанић из Пурачића и Црквена општина из Градишке итд. Велики управни и просвјетни савјет у Сарајеву доделио је за градњу цркве у Маглају и школе у Трбуку двије хиљаде круна. Градња цркве почела је 24 априла 1908. а завршена је у љето 1909. План је израдио пројектант а радове је изводио грађевински предзуимач Пимпрле из Завидовића. Циглу (35.000 ком.) је испекао Пејо Вукељић из Осојнице за 1015 круна. За довршење је Црквена општина узела зајам од Кредитне банке у Тузли од 2000 круна. Освећење „тронос“ нове цркве извршио је 19/6 септембра 1909. митрополит сарајевски Евгеније Летица уз асистенцију ђакона Јована Јовановића и више свештеника, а по претходном одобрењу Патријарха цариградског Јоакима III пошто је епископ тузлански болешћу био спријечен, а бх. Епархије су тада потпадале нод јурисдикцију цариградског Патријарха. Парохија је одвојена од епархије сарајевске и припојена тузланској 1900. г. „Свечаност је приликом освећења овако текла: 18/5 септембра у суботу Г. Митрополит приспјео је вечерњим возом у Маглај. На станици дочекало га је свештенство, општина и доста народа. У име општине поздравио га је парох Владимир Пејовић кратком и срдачном добродошлицом нагласивши особиту Благодарност народа што се с највећом готовошћу одазвао молби да освети маглајску цркву излажући тиме себе великом физичком напору поред брига и напора које имају у својој епархији. Високопреосвећени Г. Митрополит подужим говором захвалио се на лијепом дочеку и поздраву и истакао разлоге ради којих се одазвао молби општине. Сутрадан обавио је Г. Митрополит освећење цркве по чину и дивним ријечима поучио народ о сврси цркве и дужностима вјерних према њој. На литургији милогласно је пјевало спрско-православно пјевачко друштво из Тузле. По подне општина је почастила укусним јелима много гостију. За ручком је Г. Митрополит наздравио Његовом величанству, а парох Пејовић митрополиту. Црква је у спрско-византијском стилу и коштала је 25.000 круна. Црквена општина маглајска сиромашна је, јер само мјесто Маглај има мало православних домова па се зобг удаљености села која општину сачињавају, само великим трудом мопгла црква подићи. И, ето, од окупације до сада није подигнута, већ се служило у капелици од слабог материјала“ (Источник 1909. г. стр. 288). Тако је приказана у црквеном службеном листу ова свечаност, а из записника сједнице се види да је за заједнички свечани ручак, на који су позвани представници власти и угледни грађани муслимани, купљено 100 литара бијелог и 100 литара црног вина као и 250 литара пива.  Овај интересантни податак наводи да би се стекла приближна слика о броју гостију за ручком. Равнатељства Босанско-херцеговачких државних жељезница у Сарајеву одобрио је 50 % попуста учесницима на освећењу. Грађевински одбор који се старао о градњи сачињавали су: Пејо Вукелић, Димитрије Божић. Спасоје Гојковић, Владимир Пејовић, Алекса Арсеновић, Јован Васиљевић, Станко Марић, Алекса Деспотовић, Стеван Божановић, Петар Јосић, Петар Шарчевић, Илија Бељић, Блажо Нешковић и Васо Цветковић. Иконостас нове цркве био је провизоран, те је 1912. направљен нови. Осветио га је митрополит тузлански Иларион Радонић 15. XII 1912. г. Од 1906. г. усљед реорганизације црквене управе извршене по новој Уредби парох маглајски престао је бити надзиратељ протопрезвитерата чије је средиште прешло у Грачаницу. Убрзо посље градње цркве у Маглају Црквена општина подиже (1911)у Трбуку српску основну школу за коју су прилози прикупљани још од 1908. г. Зидарске радове извео је мајстор Петар Благојевић из Г. Пакленице за 2.350 круна, а столарске Салих Бешлагић из Добоја са 1.569. кр. Свечано отварање школа извршено је 25. нов. 1911. г. Вјерски обред извршио је изасланик митрополита Илариона прота Ђорђе Бјелановић (Школу је издржавала Црквена општина до 1919. када је нова држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца преузела и конфесионалне школе. Цркви је плаћана закупнина за зграду све до II свјетског рата. За вријеме овог рата школа је изгорјела, а после рата нова држава Федеративне Народне Републике Југославије је купила од Црквене општине земљиште и на мјесту старе школе направљена је нова – осмогодишња).

За време I свјетског рата црквени и вјерски живот били су знатно поремећени. Свештеник је отјеран у затвор, а звоно са цркве скинуто и употребљено за прављење топова. За врјеме рата свештеник и Црквени одбор уложили су много труда око прикупљања прилога за ратну сирочад из пострадалих пограничних срезова: Сребреница, Власеница, Вишеград, Зворник у којима је спрски народ ужасно прогоњен од стране аустријске војске и жандармерије. Посље ослобођења и уједињења 1918. г. Црквена општина је подњела државним властима захтјев за накнаду ратне штете, и то: за школу у Трбуку 5.000 франака, за звоно црквено 10.000 франака за свештеника што је био осам мјесеци у затвору 2.000 франака, али држава није из наплаћених ратних репарација дала цркви никакву одштету ни помоћ. Парох маглајски прота Душан Николић премјештен је 1924. у Вршац, а за пароха је дошао јереј Јован Јевтић.

Важан догађај у животу спрске цркве у Југославији уопште, па и у животу парохије маглајске између два рата јесте доношење новог Устава СПЦ. 1931. г. Приликом увођења у живот новог Устава разријешени су дужности црквени одбори изабрани по Уредби од 1905. г. и постављена су привремена повјеренства чији је задатак био да спроведу изборе за нова црквена представништва по Уставу. У Повјеренство Црквене општине маглајске поставио је епархијски епископ Нектарије Јована Јевтића, свештеника као предсједника, а за чланове: Алексу Јовановића, Симу Илића, Стевана Божановића и Ристу Тодића. Избори су одржани 1932. г. и на њима изабрани Црквеноопштински савјет који се конституисао овако: Председник Јован Јевтић, потредсједник Јосиф Симић, секретар Алекса Јовановић и чланови управног одбора Марко Девић, Јово Мандић, Милан Деспотовић, Госто Стојановић, Ђорђо Маљеновић, Симо Илић, Трипун Бајкановић, Јован Вилић и Јона Миличић.

На Илиндан 1933. г. учинио је канонску посјету епископ – дијецезан Нектарије и том приликом, посље свечане архијерејске службе произвео за проту пароха Јована Јевтића.

Нашавши се пред потпуним уништењем спрски народ се крајем августа дигао на оружани устанак и жестоке борбе праћене сваковрсним страдањем народа вођене су на подручју села Трбук, Стрежевица, Осојница и Пакленица и трајале су цјелу јесен 1941. г. и зиму 1941/1942. г. Много народа страдало је у збјеговима од студени и глади. Јака њемачка казнена експедиција „акција“ прешла је преко ових крајева у фебруару 1942. г. Похватали су већи број људи и одвели у логоре од који се до данас ниједан није јавио ни вратио. Сва је прилика да су побијени у логору Јасеновац. После тога настао је релативно миран преиод. Људи су почели да се враћају из збјегова и обнављају попаљене и порушене домове. То затишје трајало је на подручју ове парохије до марта 1943. г. када је прекинуто. Наши устаници напали су 20 људи на подручју „Витањ“ у Бакотићу код Маглаја. Капетан и неколико војника су погинули, а остали бежјећи удавили се у набујалој Босни. Тај случај је послужио Њемцима као повод да пошаљу на Озрен другу казнену експедицију која је боље припремљена и изведена са већим снагама него прва. Напад је извршила планинска пјешадија са четири стране: од Добоја преко брда „Преслица“, од Маглаја уз ријеку Јабланицу, од Петрова села уз ријеку Једрину и с југа од ријеке Криваје и Завидовића. Претходно је извршена артиљеријска припрема из топова који су са свих страна засипали гранатама озренска села.Судјеловала је и авијација која је поред бомби бацала и летке у којима је позивала наше устанике да се предају пошто су опкољени те је сваки њихов отпор узалудан. Наши су се повлачили према врху планине Озрен. На положају „Краљица“ дали су одлучан отпор, пробили њемачки обруч, заробили нешто војске и запљенили доста оржја и муниције. Њемци су се после овога пораза повукли са Озрена и одвели са собом опет извјестан број људи које су похватали по селима и збјеговима. Од њих је мањи број протјеран у Србију, а већина страдала у логорима Јасеновац и „Сајмиште“ у Београду. Опет је настало релативно примирје које је трајало до септембра 1944. г. Тада су наши устаници порушили пругу у Трбуку у под Орлинама, па су се борбе наставиле и трајале све до свршетка рата и коначног ослобођења Маглаја и околине 17 априла 1945. г. У току рата укупно је погинуло или нестало 199 лица. Пред крај рата крајем 1944. г. као посљедица тешких животних услова за врјеме рата завладала је опака болест пјегави тифус од кога је умрло 480 лица. Када сам дошао у Маглај почетком маја 1945. видио сам по селима још знатан број тифусних болесника од којих је већина помрла. Болест је сузбијена тек после ослобођења када су употребом веома ефикасног „дидити“ прашка уништене ваши.